Nezavisni casopis za medjunarodna pitanja

Centar za strategijske studije - Beograd

 

 

Branislava Alendar

 

IMA LI NADE ZA SARADNJU S EVROPSKOM UNIJOM ?

 

Kada je pre tri godine potpisan Sporazum o miru u Bosni i Hercegovini, ocekivalo se da je zvanicni kraj jugoslovenske krize pocetak normalizacije saradnje sa svetom. Iscrpljenost tokom godina krize i medjunarodne izolacije zahtevala je hitnu sanaciju jugoslovenske privrede. Stvarni izvor promene nalazio se u medjunarodnom kapitalu. Tri godine od pojave te nade saradnja izmedju Jugoslavije i sveta jos uvek ceka svoj zvanicni pocetak.

Sankcije Saveta bezbednosti su ukinute, ali je svet zadrzao restrikcije prema SR Jugoslaviji. Nije joj dozvolio povratak u medjunarodne organizacije i institucije ciji je bila clan pa i osnivac. Restriktivna politika je odraz stanja u Jugoslaviji i odraz stava najmocnijih sila prema tom stanju. Sjedinjene Americke Drzave su (decembra 1998) produzile svoje sankcije prema Jugoslaviji za jos sest meseci: nema trgovinskih ni finansijskih tokova, nema saobracaja. Isto je i sa Evropskom unijom koja je donela odluku o ukidanju trgovinskih povlastica, zabrani poslovanja i investiranja i zabrani letova. Tumacenja odluke koja se krecu u rasponu od namere da se jugoslovenski autoritarni rezim zbrise, do jos jedne sanse njegovom predsedniku da stvari dovede u sklad s dogovorenim, samo odvlace paznju od biti - dok traju sankcije SAD i EU tokovi saradnje sa svetom ne mogu se normalizovati. Prakticno to znaci trgovinu bez povlastica i privredu bez direktnih stranih investicija koje su u bolja vremena dolazile iz najveceg trgovinskog i ekonomskog partnera - iz Evropske unije. Kako se vratiti na normalne tokove saradnje utvrdila je sama Evropska unija.

Normalizacija odnosa uslovljena je brojnim zahtevima. Treba naglasiti da od 1992. godine od kada se nasla u situaciji da inicijativu u jugoslovenskoj krizi prepusti SAD, Evropska unija samo sledi njihovu politiku. Politika EU, drugim recima, nije originalna ona je odraz transatlantske saradnje i razumevanja. Zahtevi EU prema SRJ su, medjutim, jasniji od onih koje postavlja Amerika. Objasnjenje moze biti najjednostavnije: razliciti su mehanizmi donosenja odluka, pa se konsekventno kod jednih cita i ono sto se kod drugih podrazumeva. To, medjutim, sagledavanje trenutka kada ce se odnosi sa svetom vratiti na nivo rutinskih odnosa ne cini jasnijim. Mnogi od vec postavljenih zahteva nisu dovoljno precizni. Jos teze je sto ni unutrasnja kriza koja podrucje SR Jugoslavije pretvara u opasno evropsko zariste ne jenjava, pa se lista uslova za normalizaciju odnosa ne zakljucuje.

Osim toga, dejstvo unutrasnjih i spoljnih cinilaca utvrdjuje danas kao i pre pola veka specificno mesto Jugoslavije u Evropi.  Raspad bipolarne Evrope ostavio je Jugoslaviju tamo gde je i bila - negde izmedju. Ona danas ne ucestvuje u procesu saradnje i integracije u Evropi kao sto nije ucestvovala ni posle II svetskog rata. Nije, zatim, u krugu zemalja bliskih Evropskoj uniji, a ne moze uci ni u krug zemalja Zajednice nezavisnih drzava. Jugoslovenska kriza i politika domace elite zadrzali su je u tom statusu sui generis koji vise nije profitabilan. Da neucestvovanje i politika ekvidistance nisu unosni kao nekad, najbolje se potvrdjuje visinom jugoslovenskog dohotka per capita. Izlaz je u ucestvovanju, a najznacajniji proces u Evropi na kraju milenijuma jeste integracija ciji je stozer Evropska unija.

 

Uslovi za normalizaciju odnosa s Evropskom unijom

 Normalizaciju odnosa s Jugoslavijom Evropska unija je uslovila. U brojnim dokumentima iznela je uslove koje Jugoslavija treba da ispuni. Svi zajedno ti uslovi predstavljaju spoljni zid sankcija za SRJ kada je Evropska unija u pitanju.

 Podjimo redom. Jugoslavija je medju malobrojnim zemljama u svetu s  kojima EU nema institucionalizovane odnose. Autonomne odluke EU su, stoga, osnov povremenoj ekonomskoj saradnji EU-SRJ. Prve povlastice po tom osnovu - Autonomni preferencjalni trgovinski aranzman EU - date su Jugoslaviji tek 29. aprila 1997. godine, posto su vlasti prihvatile rezultate lokalnih izbora (3. novembra 1996) u Srbiji. Zbog povrede prava gradjana na lokalnim izborima odlozeno je i sprovodjenje preporuke Komisije (29. oktobar 1996) da se i na SRJ prosiri sporazum o transportu kakav s EU imaju drzave s podrucja ex-Jugoslavije. Kratkotrajne trgovinske povlastice ukinute su vec za sledecu 1998. godinu, jer Evropska unija je bila nezadovoljna procesom demokratizacije (izbori i Kosovo) i postovanjem Dejtonskog sporazuma (povratak izbeglica, saradnja s Medjunarodnim sudom za ratne zlocine na prostoru bivse SFRJ). Zbog razvoja dogadjaja na Kosovu, EU je jula 1998. godine uvela i nov ekonomski embargo - zabranu ekonomske saradnje i investiranja, a septembra zabranu avio saobracaja s Jugoslavijom. Sankcije se produzavaju, zahtevi za normalizaciju odnosa postaju brojniji, a dohodak per capita opada.   

 Dok je SRJ u stanju deinstitucionalizovanih odnosa s EU i ponovo pod embargom dotle su se ostale drzave s podrucja SFRJ i drzave u okruzenju priblizile EU: medju kandidatima za sesto prosirenje Evropske unije nalaze se Slovenija (prvi krug), Madjarska (prvi krug), Rumunija i Bugarska (drugi krug); Makedonija je sklopila Sporazum o saradnji; Hrvatska i BiH imaju povlastice u trgovini po osnovi Autonomnog preferencijalnog aranzmana.

Mada se u dokumentima EU ne razdvajaju, uslovi koje Jugoslavija treba da ispuni da bi se odnosi s EU normalizovali i institucionalizovali mogu se podeliti u tri grupe. Prvu grupu cine opsti politicki uslovi povezani s jugoslovenskom krizom i krizom na Kosovu i Metohiji, koji se odnose i na uspostavljanje stabilnosti na prostoru nekadasnje SFRJ, i na sprovodjenje Dejtonskog (i Pariskog) sporazuma i pregovore o autonomiji juzne srpske pokrajine. U drugoj grupi su uslovi povezani s dinamikom sistemske tranzicije, odnosno formiranjem demokratske i pravne drzave i trzisne privrede. U trecoj grupi su uslovi EU vezani za proces saradnje i integracije u Evropi, koji se odnose na trajno uspostavljanje politicke i ekonomske stabilnosti u subregionu kroz politicku i ekonomsku saradnju i integraciju. 

 

 Opsti politicki uslovi.

Medju opstim politickim uslovima su i uslovi EU za priznavanje novih drzava, od kojih se mora poceti, jer Evropska unija jos nije zvanicno priznala SR Jugoslaviju. Naime, drzave clanice EU su pojedinacno priznale SR Jugoslaviju, na osnovi zajednicke odluke, ali Evropska unija u svojstvu nadnacionalne institucije jos nije. Ukoliko se i formalno postavi pitanje priznavanja SRJ kao preduslov normalizaciji odnosa SRJ ce morati da prodje put koji su prosle i druge nove drzave.

Pravila o priznavanju novih drzava nalaze se u dokumentu "Smernice za priznavanje novih drzava u Istocnoj Evropi i SSSR-u". U dokumentu se navodi da "Zajednica (EU) i njene drzave clanice potvrdjuju svoju... spremnost da priznaju... one nove zemlje koje su se, sledeci istorijske promene u regionu, konstituisale na demokratskoj osnovi, prihvatile odgovarajuce medjunarodne obaveze i opredelile se za miroljubiv proces i pregovore". "Da bi nove zemlje bile priznate potrebno je da: 1) postuju odredbe Povelje UN i Finalnog akta iz Helsinkija i Pariske povelje KEBS, posebno one koje se odnose na vladavinu prava, demokratiju i ljudska prava; 2) garantuju prava etnickim i nacionalnim grupama i manjinama u skladu s opredeljenjima zapisanim u okviru KEBS; 3) postuju nepovredivost granica koje se mogu menjati samo mirnim putem i zajednickim sporazumom; 4) prihvate sve relevantne obaveze iz domena razoruzanja i nesirenja nuklearnog oruzja, bezbednosti i regionalne stabilnosti; 5) obavezu se da sva pitanja sukcesije drzave i regionalnih nesporazuma resavaju sporazumom ukljucujuci, gde je to potrebno, i pomoc arbitraze. Zajednica i njene drzave clanice nece priznati entitete koji su nastali kao posledica agresije. Odanost ovim principima otvara put za priznavanje od strane Zajednice i njenih drzava clanica i uspostavljanje diplomatskih odnosa. To treba utvrditi (posebnim) sporazumima."

U isto vreme usvojeno je i "Zajednicko stanoviste o priznavanju jugoslovenskih republika". U njemu se navodi da su EZ i njene drzave clanice saglasne da priznaju nezavisnost svim jugoslovenskim republikama, koje su bile pozvane da do 23. decembra 1991. izjave da li: zele da budu priznate za nezavisne drzave; prihvataju opredeljenja sadrzana u "Smernicama za priznavanje novih drzava u Istocnoj Evropi i SSSR-u"; prihvataju odredbe nacrta Konvencije o Jugoslaviji - posebno one u Poglavlju II o ljudskim pravima i pravima nacionalnih i etnickih grupa - koji se razmatra u okviru Konferencije o Jugoslaviji; da li podrzavaju: (a) napore generalnog sekretara UN i Saveta bezbednosti UN za ocuvanje mira, i (b) nastavak Konferencije o Jugoslaviji. Prijave republika daju se na misljenje Arbitraznoj komisiji, a odluka o priznavanju bice zajednicka i donece je Savet EZ 15. januara 1992. godine." Srbija i Crna Gora nisu podnele zahtev da budu priznate u svojstvu novih drzava, niti je to ucinila kasnije formirana Socijalisticka Republika Jugoslavija u svojstvu nove drzave, pozivajuci se na drzavno-pravni kontinuitet. Stav EU nije jasno definisan po ovom pitanju. Medjutim, treba imati u vidu da je Parlament EU 29. februara 1996. godine pozvao Savet da priznavanje SRJ uslovi resenjem problema Kosova.

 Lista politickih uslova za saradnju sa SR Jugoslavijom nastavlja se dalje u dokumentu "Politicke smernice - preduslovi za saradnju sa SRJ, Hrvatskom i BiH" koji je Savet EU usvojio 29. aprila 1997. godine. Intenzitet saradnje i odgovarajuca institucionalizacija odnosa Evropske unije s ovim zemljama bice uslovljeni odredjenim stepenom ispunjavanja osnovnih uslova. Deset opstih uslova su: 1) omogucavanje povratka izbeglica; 2) prihvatanje povratka svojih drzavljana koji bespravno borave u drzavama clanicama EU; 3) postovanje mirovnih sporazuma (Dejtonskog i Pariskog i saradnja sa Medjunarodnim sudom za ratne zlocine); 4) sprovodjenje demokratske reforme i postovanje ljudskih i manjinskih prava; 5) odrzavanje slobodnih i postenih izbora; 6) nediskriminacija i neproganjanje manjina; 7) nediskriminacija i negusenje nezavisnih medija; 8) pocetak sprovodjenja ekonomskih reformi (privatizacija, liberalizacija); 9) dokazana spremnost za razvoj dobrosusedskih odnosa; 10) uskladjenost sporazuma izmedju SRJ i Republike Srpske i sporazuma izmedju Hrvatske i Federacije BiH s Dejtonskim sporazumom.

U zavisnosti od pokazanog stepena kooperativnosti SR Jugoslavije saradnja s Evropskom unijom treba da prodje kroz tri etape. Prva etapa je obnova trgovinskih tokova na osnovi autonomne odluke EU o uklanjanju nekih trgovinskih barijera. Za prvu etapu je 'dovoljno' da se otpocne s aktivnostima po deset navedenih tacaka. Druga etapa ukljucuje finansijsku pomoc reformama BiH, Hrvatske i SRJ preko programa PHARE. Za ovu etapu je potreban veci stepen sprovodjenja deset opstih uslova i veca saradnja sa susedima koja podrazumeva i otvaranje granica za medjusobno kretanje roba i ljudi, ideja i informacija. Treca etapa je institucionalizacija odnosa s EU, odnosno zakljucenje sporazuma. Za ovu etapu uslov je visi nivo postignutih rezultata. Od drzava na koje se odnosi Makedonija je prosla kroz sve etape, a Hrvatska i BiH su u drugoj, dok  je Jugoslavija u poziciji pred-saradnju.

SR Jugoslavija osim navedenih deset opstih uslova ima i dodatne. Prvo, treba da izvrsi jasan pritisak na bosanske Srbe da saradjuju u sprovodjenju Dejtonskog sporazuma, ukljucujuci pitanje isporucivanja optuzenih za ratne zlocine Medjunarodnom sudu za ratne zlocine na prostoru bivse SFRJ. Drugo, treba da otvori stvarni dijalog s etnickim Albancima o statusu Kosova i Metohije u okviru granica SRJ. Za zakljucenje sporazuma o saradnji s EU (treca etapa) potrebno je i efektivno odobravanje sirokog stepena autonomije Kosovu. Neizvesno je koliki stepen autonomije bi se ocenio u EU kao odgovarajuci, buduci da drzave clanice EU imaju razlicita resenja za autonomiju manjinskih naroda na svojim teritorijama. Trece, treba da postuje nalaze 'Gonzalesovog izvestaja' kada se radi o sprovodjenju izbora. ^etvrto, treba da ima i konstruktivan pristup sporazumu s ostalim republikama bivse SFRJ u pitanju sukcesije.

Osim navedenih uslova, da bi saradnju s EU posle normalizacije odnosa podigla na institucionalno visi stepen i zakljucila bilo kakav sporazum (treca etapa) Jugoslavija treba da postane punopravnom clanicom Svetske trgovinske organizacije (STO) i Saveta Evrope. U svojstvu clanice Saveta Evrope treba da potpise Evropsku konvenciju o zastiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i omoguci svojim gradjanima direktnu medjunarodnu zastitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. EU je u vise navrata izrazila da "deli zabrinutost medjunarodne zajednice  zbog sporog napredovanja prema pravoj demokratiji i postovanju ljudskih prava i sloboda u SRJ". 

 

Regionalni pristup EU prema prostori bivse Jugoslavije.

Lista uslova za normalizaciju saradnje prosiruje se s regionalnim pristupom. Uslov postaje medjusobna subregionalna saradnja i integracija: formiranje zone slobodne trgovine. U strategiji prema zemljama regiona ex-Jugoslavije, Balkana i sire Jugoistocne Evrope primenjuju se dugorocna strategija EU prema evropskim drzavama. Od svih evropskih drzava, koje su prema Ugovoru o EU potencijalne drzave clanice, pa tako i od drzava s prostora bivse Jugoslavije, EU zahteva da medjusobno saradjuju. Medjusobna saradnja uslov je saradnji s Evropskom unijom i deo odredaba bilateralnih sporazuma s njom. Radi podrske tom cilju EU daje mogucnost kumulativnog porekla za proizvod iz subregiona i podstice stvaranje subregionalnih mreza u svim oblastima u kojima je to moguce.

Zahtev za regionalnom saradnjom kada je u pitanju podrucje ex-Jugoslavije ima nesto drugaciju genezu jer je prvenstveno u funkciji uspostavljanja mira i stabilnosti. Smatrana je garantijom mira, stabilnosti i dobrosusedskih odnosa. Deklaracija o procesu stabilnosti i dobrosusedstvu izmedju strana u sukobu na prostoru bivse Jugoslavije doneta je na inicijativu Francuske u vreme potpisivanja Pariskog sporazuma. Ona je kasnije postala delom sire Platforme za razvoj stabilnosti u Jugoistocnoj Evropi sa kojom cini ono sto se naziva Proces Roajomon. U ovom poduhvatu uspostavljanja subregionalne stabilnosti osim pet zemalja s prostora bivse Jugoslavije treba neposredno da se angazuju i susedi (Albanija, Bugarska, Rumunija, Madjarska), zainteresovane svetske i regionalne sile (SAD, Ruska Federacija, Turska), organizacije za evropsku kolektivnu saradnju - Savet Evrope i Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju - i Evropska unija. Ciljevi procesa su: uspostavljanje protoka ljudi, ideja i informacija; organizovanje regionalnih susreta i pokretanje dijaloga izmedju intelektualaca, novinara i verskih lidera; zabrana propagande koja podstice agresiju; pokretanje subregionalne kulturne, naucne i tehnicke saradnje; identifikovanje specificnih prekogranicnih projekata; pomoc u izgradnji civilnog drustva, posebno u domenu pravosudja i uprave.

Savet EU nesto kasnije, 26. februara 1996, definise regionalni pristup i ogranicava ga na medjusobnu saradnju zemalja koje jos nisu spremne za sporazum o pridruzivanju (evropski sporazum) - Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, SR Jugoslavija i Albanija. Saradnja je moguca zbog izvesne ekonomske komplementarnosti i slicnosti neposrednih ekonomskih i drustvenih problema. Postojeci otpor kod politickih elita smatra se prolaznim. Predsednik Evropske komisije g. Zak Santer, prilikom posete Beogradu izjavio je da "saradnja izmedju zemalja nekadasnje Jugoslavije nije opcija, niti slobodan izbor, vec preka potreba". Evropska unija ce, po njegovim recima, "poceti da ulaze u taj deo kontinenta samo ako bude oslobodjena rizika ponovnog unistavanja, odnosno samo ako se u tom regionu ostvare odnosi saradnje, dobrosusedstva i medjusobnog prijateljstva".

Zemlje obuhvacene regionalnim pristupom realno pripadaju grupi najmanje razvijenih u evropskoj porodici. Od njih se ocekuje da sa napredovanjem ka demokratiji, postovanju ljudskih prava i trzisnoj privredi postanu deo i drugih regionalnih grupacija za saradnju i integraciju.

 

 Uslovi vezani za krizu na Kosovu i Metohiji.

Lista uslova za normalizaciju odnosa SRJ sa Evropskom unijom prosirena je s kosovskom krizom. Ukidanje ekonomskih sankcija EU prema SRJ koje su sada na snazi vezuje se za resavanje tog problema. U pogledu direktnog resavanja krize bitni su zahtevi Kontakt grupe koju cine i drzave clanice EU. Ti zahtevi, stoga, imaju odraza na odluke organa EU.

Za resenje problema na Kosovu i Metohiji relevantna je Deklaracija Evropskog saveta doneta na samitu u Kardifu 15-16. juna 1998. godine, koja je u osnovnom potvrdjena i na poslednjem samitu odrzanom u Becu 11-12. decembra. U ovoj deklaraciji se kaze da Savet smatra da kriza predstavlja ozbiljni izazov regionalnoj stabilnosti i zahteva odlucan i jedinstveni medjunarodni odgovor. I dalje Evropski savet najjace osudjuje upotrebu prekomerne sile SRJ i snaga bezbednosti Srbije u nametanju politickih uslova beogradske vlasti i zakljucuje da nijedna drzava koja upotrebljava brutalnu vojnu represiju protiv svojih gradjana ne moze ocekivati da nadje svoje mesto u modernoj Evropi. Evropski savet trazi neposrednu akciju predsednika Milosevica posebno u cetiri oblasti: da zaustavi sve operacije snaga bezbednosti protiv civilnog stanovnistva i da povuce jedinice snaga bezbednosti koje su upotrebljene za represiju stanovnistva; da omoguci stvarno i stalno medjunarodno pracenje razvoja dogadjaja na Kosovu; da omoguci povratak svih izbeglica i raseljenih lica u njihove domove i omoguci pristup humanitarnim organizacijama; i da ucini brzi napredak u politickom dijalogu s vodjama Albanaca s Kosova. Istovremeno, podvlaci se znacaj prednosti za predsednika Milosevica proizasle iz njegovog sastanka s predsednikom Jeljcinom u Moskvi 16. juna 1998. godine, koji pozdravlja, i smatra napretkom u pravcu navedenih zahteva i usmeravanja Beograda ka njihovom punom ispunjavanju. Ukoliko se navedena cetiri zahteva ne ispune bez odlaganja, snazniji odgovor kvalitativno drugacije prirode bice zatrazen od medjunarodne zajednice kako bi se resavalo pitanje povecane opasnosti za mir i stabilnost u regionu. Evropski savet je dalje zatrazio od obe strane da se hitno vrate za pregovaracki sto uz ucesce medjnunarodne zajednice, da utvrde mere za uspostavljanje poverenja i definisanje novog statusa Kosova. EU se odlucno suprotstavlja nezavisnosti. Ona i dalje podrzava specijalni status koji ukljucuje visok stepen autonomije za Kosovo u okviru SRJ. Smatra, takodje potrebnim momentalni prekid nasilja i od strane kosovskih Albanaca... i zahteva od rukovodstva kosovskih Albanaca da jasno iskazu svoju osudu nasilja i teroristickih napada. Zahteva od nadleznih da se omoguci bezbedan povratak civilima i  omoguci medjunarodnim ekspertima da razjasne okolnosti u kojima su poginuli civili i istraze svaku povredu humaniutarnog prava.

S obzirom na ozbiljnost situacije Evropski savet je odlucio da mere vec primenjene protiv SR Jugoslavije i srpske vlade dopuni zabranom letova jugoslovenskih prevoznika izmedju SRJ i drzava clanica EU.  Isto tako, EU ce preduzeti mere da spreci priliv novca i oruzja grupama naoruzanih kosovskih Albanaca.  Isto tako Evropski savet poziva susedne drzave, cija je bezbednost vitalni faktor za EU, da stvore uslove da se njihova teritorija ne koristi za pomoc oruzanim aktivnostima kosovskih Albanaca. Evropski savet je i ovom prilikom izrazio punu podrsku za Felipe Gonzalesa kao specijalnog predstavnika u SR Jugoslaviji i poziva predsednika Milosevica da ga primi sto pre u cilju razmatranja svih aspekata odnosa SRJ i Evropske unije, ukljucujuci i demokratizaciju SRJ. Neki od navedenih uslova  su ispunjeni. Pocetak trazenog i neophodnog dijaloga izmedju vlasti i kosovskih Albanaca izgleda sve udaljeniji, a time i donosenje konacnog resenja. 

 

 Elementi politike SRJ prema Evropskoj uniji

Politicke uslove koje je postavila EU treba ispuniti, najbolje u kratkom roku. Oni su brojni i neki od njih, s obzirom na razvoj situacije, postali su veoma slozeni. Medjutim, alternativa tom postupku ispunjavanja politickih uslova je ponovna ekonomska izolacija.

Pretpostavka je, a nju potvrdjuju brojne izjave jugoslovenskih zvanicnika, da Jugoslavija ima nesumnjivu potrebu i cilj da normalizuje i institucionalizuje odnose sa svojim najvecim trgovinskim partnerom i ukljuci se u evropske procese saradnje i integracije. Buduci da je politika Evropske unije da sve evropske neclanice primi u svoje clanstvo i da je politika evropskih drzava da pristupe Evropskoj uniji (jedanaest kandidata), to ni politika SR Jugoslavije ne bi trebalo da bude drugacija. Jugoslavija, medjutim, treba da definise svoju politiku prema Evropskoj uniji. Politika priblizavanja EU treblo bi da se odvija u dve etape:  1 - priprema za institucionalizaciju saradnje, i  2 - priprema za pristupanje Evropskoj uniji.

1 - Priprema za institucionalizaciju saradnje s EU. Paralelno s ispunjavanjem uslova vezanih za krizu na svom tlu i na tlu bivse Jugoslavije, a poput drzava Centralne i Istocne Evrope i SRJ mora sprovoditi reforme vezane za sistemsku drustveno-ekonomsku tranziciju i, istovremeno, unapredjivati bilateralnu i multilateralnu subregionalnu saradnju.

Sprovodjenje sistemske drustveno-ekonomske tranzicije zbog dubine zahvata u drustveno, ekonomsko i drzavno tkivo oznacava period visoke unutrasnje politicke, ekonomske i socijalne nestabilnosti. U multinacionalnoj jugoslovenskoj zajednici taj proces ima i dodatne poteskoce. U takvim okolnostima treba ispuniti i one politicke uslove vezane za saradnju sa susedima. Ocekuje se da ta saradnja utice na stabilizaciju prilika u subregionu. Medjutim, preduslov uspesnoj saradnji izmedju drzava regiona je odredjeni stepen njihove unutrasnje stabilnosti. Naime, saradnja medju drzavama je u direktnoj zavisnosti od politicke volje, spremnosti i istrajnosti vladajucih elita. Ponasanje vladajucih elita u nestabilnim prilikama nije optimalno i s druge strane opstanak vladajucih elita u nestabilnim prilikama je manje siguran, sto konsekventno ima odraza na sve poduhvate, pa i na saradnju sa susedima. Mada EU ocekuje da podudarnost problema pred kojima stoje zemlje subregiona bude podstrek njihovoj medjusobnoj saradnji, period sprovodjenja sistemske drustveno-ekonomske tranzicije moze stvoriti drugacije efekte. Rezultat je u rukama vladajucih elita.

U prvoj etapi cilj treba da je stvaranje uslova za zakljucenje sporazuma o trgovini i saradnji s EU. Ukoliko ishod sistemske reforme u privredi bude privatizacija, liberalizacija i stabilizacija, to ce SRJ biti kompatibilan partner, spreman da se ukljuci u evropsku utakmicu. Medjutim, za taj stepen saradnje treba izvrsiti dodatno prilagodjavanje. Opsti uslovi za ugovornu saradnju s EU su od 1993. godine reciprocitet u davanju koncesija i prilagodjavanje propisima potpunog unutrasnjeg trzista.

U cilju uzajamne razmene koncesija neophodno je da SRJ de jure i de facto regulise svoj status u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. ^lanstvo u STO je u zavisnosti od unutrasnjih i spoljnih faktora, ali se svodi na realizaciju politickih uslova. Teza je realizacija sistemskih politickih reformi koje vode drustveno-politickoj demokratizaciji i ekonomskih reformi koje vode novim svojinskim odnosima, kapitalistickom poslovanju i liberalizaciji ne samo tokova roba i kapitala vec ukupnog ekonomskog poslovanja s inostranstvom. Priprema za prilagodjavanje unutrasnjem trzistu EU je tezi deo ovog prilagodjavanja. Ona je u prvoj etapi potrebna u meri u kojoj proizvod koji se plasira na trziste EU treba da odgovara njegovim zahtevima. U drugoj etapi ona je daleko zahtevnija.

2 - Priprema za pristupanje Evropskoj uniji. - Priprema za pristupanje EU zapocinje formalno zakljucenjem evropskog sporazuma - sporazuma o pridruzivanju, kada je neclanici priznat stepen partnera visoke kompatibilnosti. Ukljucivanje u Evropsku uniju podrazumeva prethodno ukljucivanje u Savet Evrope i Severno-atlantski savez (NATO). Pristupanje Savetu Evrope je deo pripreme za pristupanje EU i nema alternativu. Pristupanje NATO-u ima alternativu u proglasenju neutralnosti.  Mogu se navesti dva razloga u prilog neutralnosti. Prvi je visoka materijalna cena clanstva u NATO, a drugi, postojanje neutralnih zemalja medju drzavama clanicama (Irska, [vedska, Austrija, Finska) koje su povecale znacaj faktora neutralnosti u politickom tkivu EU.

U odnosu na stanje pre izbijanja jugoslovenske krize, na trzistu EU konkurencija je veca a uslovi poslovanja izmenjeni, uslove saradnje postavlja Evropska unija kao i ranije. Sada u okviru strategije pred-pristupanje (pre-accesion strategy) EU buducim clanicama diktira pravce prilagodjavanja, ali i pravce razvoja - drustvenog, politickog, ekonomskog.

Strategija pred-pristupanje obuhvata 23 oblasti i zahteva  izmene u legislaturi, drzavnoj upravi, privredi, pa cak i stanovnistvu. Evropski standard namece pitanje izbora. Zahteva, osim toga, ukljucivanje u sve evropske mreze i zahteva nova znanja u organizaciji drzave, privrede i drustva. Zahteva, takodje, ucesce gradjana kojima je za to neophodno pruziti mogucnost informisanja i obrazovanja.

Manevarski prostor za autonomnu politiku evropskih neclanica je suzen, ali nije potpuno nestao. U uslovima visoke konkurencije i asimetricne saradnje s EU i u uslovima sprovodjenja unutrasnjih sistemskih reformi koje uzrokuju visoku nestabilnosti, uporiste predstavlja nacionalna strategija razvoja ili realno sagledavanje pozicije drzave i naroda u buducnosti Evrope.

Nacionalna strategija razvoja Jugoslavije mora dati odgovor o konkretnom trosku ponovnog uklapanja u politicku, privrednu, tehnolosku, razvojnu hijerarhiju evropskih drzava. Cena je, pokazale su drzave clanice EU, visa ukoliko je pozicija povoljnija. SRJ mora sama izabrati svoju cenu i izvrsiti strukturne promene u skladu sa strategijskim opredeljenjem razvoja.

Alternativa osmisljenom i skupom uklapanju u evropsku podelu rada je autarkicnost. A autarkicnost je, uverili smo se, jos skuplja. Ona unistava samu supstancu - biolosku i ekonomsku - i istovremeno daje maha razvoju kriminala i korupcije i nacionalno trziste pretvara u "crno trziste".

Moguce je, takodje, prepustiti slobodnim evropskim trzisnim snagama da one ucine izbor. Takav izbor, s obzirom na stanje u privredi i na kriminalizaciju privatizacije, ne mora odgovarati ni jugoslovenskim mogucnostima ni potrebama. Posebno, ne mora odgovarati buducim generacijama kojima se mora obezbediti ne samo fizicki opstanak, vec uslovi za razvoj.

Nacionalna strategija razvoja je i osnov za strategiju regionalne saradnje i njen uspeh. Dobro postavljeni i u odnosu na okruzenje nekonfliktni ciljevi nacionalne strategije razvoja skratice vreme potpunog ukljucivanja u proces evropske integracije. I nesumnjivo ojacati pregovaracku poziciju SR Jugoslavije u odnosu prema Evropskoj uniji u svakoj etapi saradnje.

 Nacionalna strategija razvoja multinacionalne SR Jugoslavije je imperativni zadatak koji zahteva konsenzus intelektualnih i politickih elita i saglasnost gradjana. Ona je uslov za saradnju s Evropskom unijom na strani gradjana Savezne Republike Jugoslavije. Pitanje je da li ce taj uslov postovati i njene politicke elite.

 

Mart 1999

 

Home

Copyright© 1999-2001  Vatroslav Vekaric