L.Drobizeva - A.Zdravomislov - Z.Sikevic
POLOZAJ RUSKE NACIONALNOSTI U DRZAVAMA BIVSEG SSSR-a
Stabilnost postsovjetskog
prostora zavisi, izmedju ostalog, od specificnog faktora koji uslovljava
stanje medjunacionalnih i medjudrzavnih odnosa na teritoriji bivseg SSSR.
To je 25,3 miliona etnickih
Rusa (vise od 17% ukupnog ruskog stanovnistva SSSR) koji su se posle raspada
Savezne drzave nasli van granica Ruske Federacije. Ni institucije vlasti u
novostvorenim drzavama, ni sami savremenici dezintegracije SSSR, jos uvek ne
sagledavaju dalekoseznost posledica (izmedju ostalog i politickih)
novonastale situacije. Prema podacima masovnih anketa jos osamdesetih godina
vecina Rusa u bivsim saveznim republikama nije svojom domovinom smatrala
Rusiju, niti republiku u kojoj je zivela, nego Sovjetski Savez u celini. A
kada su ga izgubili oni su u sustini postali apatridi, jer su uvek po svome
identitetu bili vise Sovjeti nego Rusi.
Polozaj nove ruske dijaspore
jos slozenijim cine jos dva vazna faktora koji se nadovezuju na ovu ionako
tesku socijalno-psiholosku traumu.
1 - Prema podacima popisa iz
1989. godine oko polovine Rusa koji zive van novih granica rodjeni su u tim
mestima, tu im je „druga domovina", ustaljeni nacin zivota i krug
poznanika. Za Rusiju ih vezuje samo jezik i poreklo, te zbog toga povratak u
takozvanu istorijsku domovinu za njih nije samo finansijski i materijalni
trosak selidbe, nego im se iz korena menjaju ustaljene navike i vrednosti.
2 - Krajnje je mali postotak
onih koji slobodno vladaju novim drzavnim jezicima, jer je pre raspada SSSR
glavno sredstvo komunikacije bio ruski, a ne jezik titularnog stanovnistva
date republike.
Odnos prema Rusima u bivsim
saveznim republikama poceo je da se pogorsava jos pre raspada: tako je, na
primer, prema podacima Saveznog centra za istrazivanje javnog mnenja (VCIOM)
iz septembra 1991. godine, 79% Rusa u Moldaviji izjavilo da je odnos prema
njima pogorsan, u Kirgiziji je takvu izjavu dalo 75% Rusa, u Azerbejdzanu
54%, u Zapadnoj Ukrajini 59%, u Kazahstanu 34%.
Netrpeljivost prema Rusima
uslovljena je kako etnokulturnim faktorima („razvodnjavanje"
nacionalnog identiteta „neruskih" naroda SSSR pod uticajem
akulturacije /rusifikacije/), tako i etnopolitickim (neprihvatanje
sovjetskog perioda istorije /sovjetofobija/ prenosi se na „imperijalisticki"
narod — Ruse /rusofobija/). Negativan stav pripadnika titularnih naroda
novostvorenih drzava pothranjuje, a delom i formira zvanicna politika
lokalnih elita: u svim bivsim saveznim republikama zauzet je kurs u smeru
izgradnje nacionalne drzave, sto ne odgovara uvek realnom odnosu
nacionalnih zajednica u stanovnistvu zemlje.
Ipak, polozaj Rusa u „novom
inostranstvu", i pored sve spoljasnje slozenosti, otkriva i svoja
sustinska regionalna obelezja: tesko se moze tvrditi da nova ruska dijaspora
cini jedinstvenu zajednicu po perspektivama svoje dalje sudbine.
Tri osnovne odlike po nasem
misljenju su:
- stepen poklapanja pravnog
sta- tusa nacionalne manjine sa realnim udelom ruske zajednice u ukupnom
stanovnistvu drzave (tako, na primer, polozaj Rusa u Estoniji, gde titularno
stanovnistvo cini manje od 10%, primetno se razlikuje od polozaja Rusa u
Jerevanu, gde titularno stanovnistvo cini vise od 98%);
- stepen usaglasenosti
nacionalnog zakonodavstva kada su u pitanju zakoni o drzavljanstvu i
drzavnom jeziku sa medjunarodnim pravnim aktima o ljud- skim pravima (pravna
diskriminacija „nedrzavljana", vecinom Rusa, u Letoniji i Estoniji);
- stepen licne sigurnosti u
mestu boravka (primetna je veca imigracija Rusa iz zona vojnih konflikata,
nego iz istih tih baltickih drzava i pored svih realnih narusavanja ljudskih
i gradjan- skih prava).
A kakav je polozaj Rusa u
poje- dinim postsovjetskim drzavama?
Balticke zemlje
Polozaj Rusa u Litvaniji
(9,4%) primetno se razlikuje od njihovog polozaja u Letoniji i Estoniji.
Prema podacima Centra za nacionalna istrazivanja Sant-Peterburskog Univer-
ziteta (avgust 1993. g.) 6% Rusa smatra Litvaniju svojom domovinom, a
manje od 4% se sprema da je napusti, sto je najverovatnije povezano sa
usvajanjem „nulte" varijante Zakona o drzavljanstvu, po kojoj
drzavljanin Litvanije moze postati svako ko ima stalni boravak u toj
republici.
Uvodjenje diskriminacionih
normi za dobijanje drzavljanstva u Estoniji i Letoniji zvanicni organi
objasnjavaju opasnoscu od rastvaranja autohtonih naroda u dodiru sa drugom
nacijom, sto je povezano sa masovnom migracijom Rusa u ovaj region posle
Drugog svetskog rata. I zaista, 1939. godine udeo Estonaca i Rusa u ukupnom
broju stanovnika republike iznosio je 91,8%, odnosno 4,7%; 1959. godine
74,6%, odnosno 20,1%; 1989. godine 61,5%, odnosno 30,3%. Slicno se menjala
etnodemografska struktura stanovnistva i u Letoniji: 1935. godine udeo
Letonaca i Rusa iznosio je 75,5%, odnosno 12,0%, a prema rezultatima
poslednjeg popisa iz 1989. godine 52,0%, odnosno 34,0%. Tip razmestaja Rusa
u ovim drzavama je razlicit: u severoistocnom regionu Estonije, gde cine
vise od dve trecine stanovnistva, Rusi zive u enklavama, dok su u Letoniji
uglavnom rasejani po krupnijim gradovima (Riga, Daugavpils, Ventspils,
Lijepaja).
Medjunarodni eksperti
preporucili su obema drzavama da usklade nacio- nalno zakonodavstvo sa cl.
15. Opste deklaracije o ljudskim pravima i sa cl. 10 drugog dela Konvencije
iz 1961. godine o smanjenju broja gradjana bez drzavljanstva.
Pored problema drzavljanstva
bez koga su mogucnosti ogranicene, izme- dju ostalog i kada je u pitanju
pre- duzimacka delatnost, za Ruse u ovom regionu najveci problem predstavlja
ispit iz drzavnog jezika, sto je obavezan uslov za nastavak rada u struci,
pre svega za lica sa visokom i srednjom strucnom spremom. Pa ipak se
pretpostavlja da odliv doseljenika iz ovog regiona nece biti visok, jer je
zivotni standard u baltickim zemljama znatno iznad ruskog.
Belorusija i Ukrajina
U odnosima izmedju titularnih
naroda ovih zemalja i Rusa faktor stabilizacije je zajednicko poreklo i
etnokulturna bliskost Rusa, Ukrajinaca i Belorusa.
Za ovaj region specificna je
razlika u istorijskoj sudbini istocnih i zapadnih oblasti obeju zemalja, sto
je jasnije izrazeno u Ukrajini: Zapadna Ukrajina je za razliku od Istocne
ulazila u sastav Poljske (a Galicija u sastav Austro-Ugarske) i
tradicionalno se razvijala u zoni centralno-evropske kulturne i kon-
fesionalne tradicije, sto je predodredilo znatno izrazeniji etnicki
identitet zitelja ovog regiona za razliku od rusificiranih Ukrajinaca
Istocne Ukrajine, a da i ne govorimo o stanovnicima Novorosije, Donbasa i
Krima. Upravo zbog toga se etnicka netrpeljivost u odnosima prema Rusima
zapaza iskljucivo u zapadnim oblastima ove drzave.
Belorusija ima najpovoljniju
podlo- gu za unapredjivanje medjunacionalnih odnosa: visoka integrisanost
naroda o- ve drzave, etnokulturni karakter belo- ruskog preporoda, jezicka
rusificiranost Belorusa, uskladjenost nacionalnog za- konodavstva sa
medjunarodnim pravnim aktima u oblasti obezbedjenja prava manjina — sve to
doprinosi stabilnosti polozaja Rusa u republici (13,2%).
Ukrajinsko zakonodavstvo
takodje je uskladjeno sa medjunarodnim nor- mama: Zakon o nacionalnim
manjinama iz 1993. godine garantuje Rusima (22,1%) pravo na kulturnu
autonomiju (cl. 6); obezbedjuje osnivanje Saveta pripadnika nacionalnih
manjina pri regionalnim organima uprave (cl. 5); slobodu izbora nacionalne
pripadnosti (cl. 11). Pa ipak, precenjivanje istorije uzajamnih odnosa
Ukrajine i Rusije od strane radikalnih nacionalnih pokreta, oficijelna
politika ukrajinizacije u sferi obrazovanja, neresenost „krimskog pro-
blema" u celini, izmedju ostalog i sudbine Sevastopolja - sve to stvara
nepovoljne uslove za odvijanje etnonacionalnih procesa.
Moldavija
Polozaj Rusa (13,0%) u ovom
regionu odredjen je, prvo, konfliktnom situacijom u Pridnjestrovlju, drugo,
teznjom dela radikalnih elita da stvore jedinstvenu rumunsku drzavu, i trece,
Zakonom o drzavnom jeziku.
Podaci iz istrazivanja koje
je krajem 70-ih godina sproveo Institut za etnologiju i antropologiju RAN
pokazuju da za ogromnu vecinu stanovnika republike nacionalna pripadnost
nema znacaja ni u poslovnim kontaktima (83% Moldavaca i 82% Rusa), ni
prilikom stupanja u brak (70%, odnosno 76%). Zato se moze pretpostaviti da
ce politicka stabilizacija u zemlji, nagovestena od sredine 90-ih godina,
kao i odmerena etnokulturna politika vratiti u Moldaviju onu povoljnu
etnopsiholosku klimu koja je tamo postojala mnogo godina pre pocetka
pridnjestrovskog konflikta.
Kavkaz
Ovaj region je
najkonfliktniji na citavom postsovjetskom prostoru, sto je predodredjeno
njegovim geografskim polozajem na sudaru zapadne hris- canske i istocne
islamske civilizacije, drzavnim granicama koje su nasledjene od SSSR i ne
odgovaraju realnom razmestaju kavkaskih naroda, speci- ficnim mentalitetom
etnickih grupa koje tamo zive.
Karabaski, abhaski i
juzno-ose-tinski konflikti posredno uticu i na polozaj Rusa u ovom regionu,
mada oni i nisu strana u konfliktu.
Nacionalna zakonodavstva
zakav- kaskih drzava u celini odgovaraju me-djunarodno-pravnim normama: tako
je, na primer, u Azerbejdzanu jos u jesen 1992. godine donet zakon o zastiti
prava i sloboda, drzavnoj podrsci i razvoju jezika i kulture nacionalnih
manjina koje zive u Azerbejdzanu. Analogni pravni akti postoje i u Gruziji i
Jermeniji. Ipak licna nesigurnost Rusa u Azerbejdzanu (5,6%), Gruziji (6,3%)
i Jermeniji (1,6%) ucvrscuje ih u njihovoj nameri da u perspektivi napuste
zemlje svog stalnog boravka.
Srednja Azija i Kazahstan
Do najveceg demografskog
rasta ruskog stanovnistva u ovom regionu doslo je u godinama sovjetske
vlasti. Za ruske doseljenike bio je vezan pre svega razvoj industrije u
celini, narocito proizvodnje koja zahteva obimna naucna istrazivanja, a
takodje i proces urbanizacije 20–30-ih godina. Priliv Rusa povecao se za
vreme rata u vezi sa evakuacijom krupnih industrijskih preduzeca iz
evropskog dela SSSR. Mnogi doseljenici nisu se vratili u Rusiju, nego su
ostali da zive u tim mestima.
Danas je polozaj Rusa u
Srednjoj Aziji odredjen, prvo, javnom i skrivenom islamizacijom socijalnog
zivota u srednjeazijskim drzavama i u vezi sa tim sve vecom etnokulturnom
razdvoje-noscu nacina zivota pripadnika titularnih naroda i Rusa; drugo,
regionalnim kon-fliktima koji ugrozavaju licnu sigurnost ruske manjine (Tadzikistan);
trece, uvodjenjem zakona o drzavnom jeziku koji ogranicavaju mogucnosti
napre-dovanja u profesiji.
Kako isticu O. Brusina i
A. Osipov, u Uzbekistanu, na primer, danas se ne zapaza koliko-toliko
osmisljena drzavna politika prema pripadnicima neautohto-nih nacionalnosti.
Upravo odsustvo preciznih pravnih normi vezanih za
nacionalne manjine dovodi, izmedju ostalog, do skrivenog „istiskivanja"
Rusa iz Srednje Azije (Uzbekistan — 8,3%; Turkmenija — 9,5%; Tadzikistan
— 7,6%; Kirgizija — 21,5%) koji se sve vise sele u Rusiju. Pored toga
Rusi su najkvalifikovaniji deo radnika i struc-njaka u tim zemljama. Ta
ekonomska uloga danas dobija politicki karakter: citav niz privrednih grana
(energetika, tehnologija, teska industrija, prirodne nauke) odrzavaju se
uglavnom zahva-ljujuci Rusima.
Narocito je specificna
situacija u Kazahstanu gde Rusi (37,8%) zajedno sa Ukrajincima i Belorusima
koji takodje govore ruski (6%, odnosno 3,5%) po brojnosti nadmasuju
titularno stanov-nistvo (39,7%). Pa ipak, na izborima u predstavnicke organe
vlasti ove republike u martu 1994. godine kandidati Kazaci cinili su 77%
ukupnog broja lica koja su prema spiskovima pretendovala na deputatske
duznosti. Po nasem misljenju, nije slucajno doneta odluka o prenosenju
prestonice u Akmolinsk, gde preovladjuje rusko stanovnistvo. Sociolozi
zapazaju visok nivo nezadovoljstva Rusa situacijom u zemlji: prema podacima
L. J. Gurevica potpuno ili gotovo potpuno nezado-voljstvo
situacijom izrazilo je 85,0% reprezentativnog uzorka Rusa u Kazah-stanu. ^ini
se da je potencijalna konfliktnost ovog regiona prilicno viso-ka, jer je
Kazahstan u sustini dvona-cionalna drzava i krajnje je opasno ne uzimati to
u obzir, narocito ako se ima u vidu visoka zastupljenost Rusa u indu-striji
i nauci republike.
Za rusku dijasporu koja se
obrazuje na teritoriji novih drzava moguca su tri puta prilagodjavanja novim
uslovima zivota:
- inkorporacija, tj.
ukljucivanje u lokalno drustvo uz ocuvanje nacionalne samobitnosti;
- asimilacija na osnovu
akultura- cije;
- repatrijacija.
Prva varijanta moze biti
realizovana u Belorusiji i Ukrajini s obzirom na srodnost kultura i jezika
istocnoslovenskih naroda. Verovatnoca asimilacije na Kavkazu, u Srednjej
Aziji i baltickim zemljama je mala zbog etnokulturnih, konfesionalnih i
civiliza-cijskih razlika. Ostaje, dakle, nekakva nestabilna koegzistencija
sa lokalnim narodima ili repatrijacija.
Prema podacima VCIOM do 2000.
godine predvidja se povratak 4-6 miliona ljudi u Rusiju, s tim sto se
najveci talas migranata ocekuje iz Srednje Azije i Kazahstana, odakle se
sprema da izadje vise od trecine ruskog stanovnistva, dok se najmanje
migracije ocekuju iz Ukra-jine i Belorusije (svaki deseti).
Tesko da je moguc povratak
svih Rusa u Rusiju, narocito u uslovima de-stabilizacije same Ruske drzave,
kao i nedostatka radnih mesta koja bi odgo-varala Rusima iz „novog
inostranstva", pretezno stanovnika gradova sa visokim obrazovanjem i
visokim nivoom struc-nosti.
Malo je verovatna
federalizacija postsovjetskih drzava, mada je stvara-nje visenacionalnih
tvorevina u uslovima izmesanih etnosa na teritoriji bivseg SSSR bremenito
povecanom konflikt-noscu.
Rusiji tek predstoji da
razradi celovitu politiku prema Rusima iz „no- vog inostranstva" koja
danas realno ne postoji, tako da je sudbina ruske dija-spore najcesce
predmet politickog cenkanja koje malo utice na sudbine konkretnih ljudi.
Istovremeno, vise-milionska ruska dijaspora u zemljama Zajednice nezavisnih
drzava (ZND) mogla bi u perspektivi postati jezgro integracije
postsovjetskih drzava u realnu (a ne formalnu) zajednicu civili-zovanih
drzava i naroda, medju kojima bi vladalo uzajamno postovanje.
