Nezavisni casopis za medjunarodna pitanja

Centar za strategijske studije - Beograd

 

 

Zoran Gavrilovic

 

BELESKE O FENOMENU SRBIJE 90-TIH GODINA I PERSPEKTIVAMA POST-MILOSEVICEVSKOG PERIODA

 

1990.godina u Srbiji je obelezena raspadom politickog i ekonomskog sistema drzave ciji je deo bila, tako da se postavilo pitanje alternative takvom stanju. U to vreme popularana rec je bila tranzicija koja je oznacavala procese prestruktuiranja i refunkcionalizacuje ekssocijalistickih drustava na postulatima koji su do tada definisani kao kapitalisticki, zapadnjacki i imperijalisticki. U nedostatku potencijalnih resenja koja bi bila proizvod sopstvenih sposobnosti socijalistickih drustava da prevazilaze sopstvene razvojne krize oni su bili primorani da kao resenje prihvate politicku demokratiju i trzisnu ekonomiju u formi koja se pojavila i razvila na zapadu Evrope i SAD-a.

Pre nego li preðem na konkretno definisanje problema koji sam naumio ovde prezentirati moram se osvrnuti na uvodne napomene. Prva od njih je sam pristup definisanju pojma tranzicije, odnosno sta to i kako rekonstruisati. Postojece definisanje tranzicije proizilazi iz stava da se treba rekonstruisati samo ono sto nije valjalo u komunistickim /socijalistickim sistemima koji su postojali u razlicitim formama u relativno slicnim drustvima. Polazna pretpostavka za analizu tranzicije je kako i pod kojim uslovima i u kojim drustvima je doslo do pojave onoga sto se u socioloskoj literaturi naziva ''zatvorenim drustvom'', i kako je doslo do njihovog kraha i, imajuci u vidu te aspekte, definisati osnovne dimenzije tranzicije. Samo ovako koncipiran pristup moze obezbediti kvalitet tranzicije i spreciti retrogradnost. Samo onaj pristup tranziciji koji uzima u obzir socio-kulturni determinizam drustvenog razvoja socijalistickih / komunistickih drustava i ima za cilj uspostavljanje autohtonog drustvenog, politickog i kulturnog razvoja tih drustava ima sansu na uspeh. U protivnom stvarace se drustva koja imaju karakter ''zavisnicko-periferijskih'' i kao takva ona ce biti permanentan izvor nestabilnosti i drustva koje nece imati sposobnost kvalitativne razmene sa okruzenjem gde bi ta razmena bila u funkciji razvoja.

Politicka demokratija i trzisna ekonomija su fenomeni koji su u sada poznatoj formi meðusobno zavisni i kao tako stvorena celina oni imaju svoje pretpostavke, cijim ispunjavanjem se postize njihova puna funkcionalnost. Sama tranzicija socijalistickih drustava jeste stvaranje pretpostavki za punu funkcionalnost i politicke demokratije i trzisne ekonomije.

Postojeci model tranzicije ide u smeru uspostavljanja nove zavisnosti tako da se umesto SSSR-a pojavljuju nove METROPOLE, a to su Evropska Unija i Sjedinjene Americke Drzave. Tako instrumentalno ponasanje onih koji bi svojim delanjem mogli da pospese i pomognu tranziciju, oni je koriste da bi uspostavili novu zavisnost i tako svesno ili ne oni utiru put novoj ne stabilnosti u tim drustvima. Oni su ti koji bi trebalo da potpomognu autohtone razvoje postsocijalistickih drustava, a ne da stvaraju nove forme politicke i ekonomske zavisnosti. Zahvaljujuci takvom odnosu istorija Balkana je istorija autokratskih rezima. Misljenja sam da samo ona tranzicija koja je u funkciji stvaranja relativno samostalnog drustvenog razvoja koji ce se zasivati na civilizacijskim premisama moze biti uspesna. Politicka demokratija, trzisna ekonomija I graðansko drustvo moraju biti legitimirani kulturnim i drustvenim procesima unutar samih drustava, jer samo tako ce se stvoriti pretpostavke za relativno autonman razvoj koji ce imati kvalitativnost. Sve ostalo je zavisnost koja optercuje ne samo doticno drustvo, vec i one koji su zainreresovani za tranziciju istocno evropskih drustava. Tranziciju treba definisati kao kvalitativnu promenu kojom je ''drustvo zavisnosti'' postalo ''drustvo relativno autonomnog razvoja'', i koje je prihvatilo civilizacijske vrednosti, tako da su drustveno legitimizirane.

Nominalno tranzicija u Srbiji pocinje sa donosenjem novog Ustava (1990), raspisivanjem prvih posleratnih visestranackih izbora i donosenjem zakona o denacionalizaciji. Formalnim resenjima stvarane su pretpostavke za tranziciju ali su stvarni drustveni, ekonomski, kulturni procesi isli u drugim smerovima.

Sta je se to stvarno desavalo tada? Komunisticka partija Srbije je se formalno, rasformirala. Nakon toga njeno clanstvo posle birokratskih sukoba oko polozaja u novoj organizaciji vlasti, sa Socijalistickim savezom radnog naroda formiralo je Socijalisticku partiju Srbije koja je pri tome prisvijili ukupnu politicku i ekonomsku moc svoje partije predhodnice. Opozicija koja je svoj politicki program zasnivala na antikomunizmu i nacionalrojalizmu i to putem populistickih metoda je zaboravila dve osnovne stvari koje treba da zna onaj ko pretenduje da se bavi politikom. Prvo, osnovna mera u politici je moc jos (ako je legalizovana i legitimizirana onda jos bolje), i drugo da osnov politicke demokratije nisu samo izbori vec i stvaranje pretpostavki za demokratsko drustvo u kome su izbori samo slika demokratije u nekom drustvu. Ovome treba dodati i to da je jugoslovenski socijalizam imao veci stepen legitimiteta od ostalih komunistickih sistema, da je centar jugoslovenskog samoupravnog socijalizma bio u Beogradu i ono najbitnije da je Mlioseviceva kosovska harizmatska inicijacija ( Gazimestanski sabor 1989 ) vec iskoristila nacionalizam kao mobilizirajuci faktor promena ali na taj nacin sto je taj nacionalizam iskoriscen od strane samog Milosevica da se obracuna sa sa onim elementima KP Srbije koji nisu prihvatalil novu politicku elitu, tj. nisu hteli prihvatiti nove uloge u njoj. Moc je bila u posedu SPS-a a pretpostavke za demokratiju nisu uspostavljene, tako da imamo politicki rezim koji se moze okarakteriasti recidivno-komunisticki ili nacionalkomunizam koji se sastoji od:

1) vladajuce mobilizatorske grupacije (neokomuisti i srbokomunisti)

2) korporative ekonomije (etatizovana preduzeca i preduzeca koja se nalaze i privatnom vlasnistvu onih koji su u politickom establismentu)

3) potporna udruzenja koja imaju funkciju negovanja nasleða komunisticke revolucije, drzavni sindikat, potporna udruzenja koja imaju dve funkcije: koptiranja i legitimizaciju novog politickog rezima vlasti, udruzenja i organizacije koje imaju funkciju repravoslavizacije i nacionalnog buðenja.

4) marginalizovana, nefunkcionalna i nemocne opozicija, koja je prihvatila uslove politickog delovanja od kojih su neke se odlucivale na saradnju sa vladajucom grupacijom kako bi ostala na politickoj pozornici, dok su ostale politicke partije postale promoter demokratskih ideja I zapadno-evropske kulture

5) pasivizirano stanovnistvo, cije ponasanje je uslovljeno sociokulturnim nasledjem I politickom kulturom

Tako uspostavljen politicki i ekonomski sistem svoju funkcionalnost postize kroz tri mehanizma:

1) produkcije ekonomske, politicke zavisnoti pogotovu kod srednjg sloja koji je formiran u socijalistickoj Jugoslaviji i koji se nalazi u administrativnom delu vladajuceg aparata, i donjih delova drustva, koji u strahu od reformi prihvataju ponucene uslove.

2) politicko i ekonomsko koptiranje potencijalnih i trenutnih rivala

3) produkcija kulturne autarhije (nacional-komunizam) i hedonistickog sistema vrednosti

Ova interno funkcionalna celina u izvesnoj meri legitimizirana instrumentalnim ponasanjem glavnih subjekata meðunarodne politike je postajala sve legitimiziranija i funkcionalnija u samom srbijanskom drustvu. Poenta cele ove prezentirane teme je u tome da je demokratsko politicko delovanje delegitmizirano usled nepostojanja pocetnih uslova kojima bi se ostvarila funkcionalnost politicke demokratije kao regulativno razvojnog mehanizma u okviru srbijanskog drustva. Nepostojanje pocetne volje za promenama onih koji imaju moc i nesposobnost onih koji imaju funkciju alternative da se izbore za potrebne pretpostavke tranzicije srbijanskog drustva su osnovna dva faktora delegitimizacije politicke demokratije na ovim prostorima.

Postoje dva puta kojima ce ici Srbija i to su:

- oktroisana demokratija

- neki vidovi diktatura ( trenutno je na sceni ratni komunizam koji kao model je slican onom iz perioda obnove posle drugog svetskog rata )

U ovom kontekstu od posebnog znacaja za promenu stanja su:

- zakon o denacionalizaciji koji bi se sproveo;

- zakon o dekomunizaciji kojim bi se ponistile komunisticke institucije i pravno politicke posledice;

- zakon o privatizaciji drustvene imovine.

Aktuelnost ova tri zakona je ponovno aktivirana jer Srbija je jos uvek u 1990.godini. Srbija je pred novim pocetkom odnosno pocetkom tranzicije ili novim ratom ovoga puta graðanskim (forme socijalnog bunta). Ova tri zakona bi bili uvod u redistribuciju moci, i uspostavljanja novog institucionalnog sistema u oblasti ekonomije, politike, prava i ostalih segmenata drustva sto je prva pretpostavka za demokratsko drustvo. U protivnom realna opozicija je smo nekontrolisana energija mase na ulici ili rascep u vladajucoj partiji. Umesto toga stvoren je alternativan sistem i koji se moze nazvati KRIMITRANZICIONI a koji se sastoji od:

1) politickog podsistema koji se sastoji od politickog prostora kojeg ispunjavaju Socijalisticka partija Srbije i Jugoslovenska levica kao vladajuce stranke i opozicione, koje su pridobile vitalnije strukturne elemente vlasti (SPO osvojio glavni grad koji je u autokratskim sistemima jedna od bitnih poluga kontrole vlasti, dok je SRS pridobila znacajan deo vlasti na republickom nivou). Ostali faktori nemaju veci politicki znacaj jer njihov jedini politicki resurs je nezadovoljstvo naroda, sto je - barem na ovim prostorima - relativno.

2) ekonomski podsistem koji se sastoji od etatisticko-korporativnog dela koji cine drzavno kontrolisana preduzeca i preduzeca koja su u vlasnistvu ljudi koji su u ili bliski establismentu, a drugi segment cini "SVERC" ekonomija koja ima funkciju da snabde i zaposli veci deo stanovnistva i tako ustvari kooptira potencijalne protivnike a to su radnici, i relativno intezivne i autarhicne poljoprivrede.

3) kulturni podsistem se sastoji od kulturne autarhije, mitilogizacije, fatalizma i oportunizma, hedonizma, instrumentalizacije i dominacije materijalnog sistema vrednosti, relativno kontrolisane devijantnosti jednom reciju nastala je anomijska situacija i forme delikvetnih podrucija.

Tako imamo relativno zaokruzen ekonomsko-politicki sistem koji sa aspekta odnosno postizanja cilja ostvaruje relativnu funkcionalnost. Cilj je akomulacija sto vece kolicine resursa da bim se ostalo u polozaju vlasti. Iz ovog cilja formira se ta relativna funkcionalnost jer postojanje ovakvog politickog i ekonomskog i kulturnog sistema nije moguce u duzem vremenskom periodu sa pretpostavkom da okuzenje vrsi intezivan pritaisak ( fenomen negeotropije ) za promenema u njegovom okruzenju.

Dakle, sa jedne strane imamo politicki sistem koji ima za posledicu pseudotranziciju a sa druge strane politicku demokratiju, trzisnu ekonomiju i graðansko drustvo. Ova tri elementa savremenog drustva nemju svoju realnu utemeljenost u srbijanskom drustvu jer ne postoji sociokulturna pretpostavka. Shodno tome potrebno je napraviti infrastrukturu koja ce biti u funkciji implementacije ova tri elementa. Izmeðu ova dva modela se kao fenomen javlja tranzicioni vakum koji je proizvod delovanja okruzenja na srbijansko drustvo, i sama nefunkcionalnost politicko-ekonomskog sistema u odnosu kako na okruzenje tako i na potrebe i principe razvoja savremenih drustava, a sa druge strane usled ne postojanja kvalitativne alternative koja bi bila autohtoni proizvod. Opstajanje tranzicionog vakuma za posledicu ima regresiju srbijanskog drustva kako na politickom tako na ekonomskom, demografskom, teritorijalniom nivou. Osnovno pitanje tranzicije u Srbiji je pitanje tranzicione mobilizatorske energije, tranzicionog mobilizatora.

Kao tranzicioni mobilizatori trebalo bi da se pojave politicke partije, sindikati, kulturne institucije, eksterni mobilizatiori (migracija).

Politicke partije su vise politicki pokreti kojima je jedini cilj dolazak na vlast sa sto manje utrosene energije, oni su ti koji imaju za cilj da prezentiraju interese celog naroda tako da imamo partije koje imaju iste programe, isti cilj, a razlikuju sa po liderima. Sam politicki prostor je sa aspekta politickih ideja siromasan tako da je i neizdiferenciran i nefunkcionalan. U situaciji u kojoj se svi bore za vlast sa, velikom verovanocom se moze pretpostaviti da je onaj koji ima najvise moci taj koji ce dobiti izbore, jer on je taj koji ima kontrolu nad polugama vlasti.

Na pocetku ovog rada sam konstatovao sam da tranzicija nije pocela imajuci u vidu kvalititivno definisanu tranziciju. Meðutim treba naglasiti da postoji vid tranzicije koji bi se mogao nazvati kriminalizovanom tranzicijiom, odnosno da postoji tip tranzicije koga karakterise takav model preraspodela drustvene moci. U osnovi ove tranzicije je nepostojanje pravne procedure na osnovu koje bi se mogla vrsiti relativno legalizovana redistribucija ukupne moci. Nepostojanje te legalne procedure, sa jedne strane nefunkcionalnost predhodnog modela sa druge strane, pritisak iz okruzenja sa trece strane, totalna kontrola institucionalnog sistema i rast vaninstitucionalne moci stvorili su pretpostavke za kriminalizovanu tranziciju. Opsti trend kriminalizacije drustva se moze pratiti pojavom:

1) kriminaliteta na svim nivoima vlasti i drustva

2) promovisanjem kriminalnog sistema vrednosti i podkulture.

3) pojavom velike kolicine vaninstitucionalne moci koja se instrumentalizuje

Opsti trend kriminalizacije drustva je pod direktnom kontrolom vladajuceg establismenta koji u tako postavljenim odnosima ima najbolji polozaj. Sistem koptiranja i proizvodnja zavisnicke legitimnosti je osnovni mehanizam na osnovu kojeg opstaje ovaj politicki sistem uz naravno one faktore koji su sociokulturne prirode, i faktore politickog ravoja jednog drustva, sa napomenom da ova dva mogu biti determinatori i krimi-tranzicije. Posto je sam sistem, sto voljom meðunarodne zajednice, a sto voljom samih vlasti, zatvoren i relativno izolovan, ovakva tranzicija dobija i na funkcionalnosti jer je nova preraspodela i kapitala nuzna, a tu prerespodelu diriguje onaj ko ima kontrolu nad resursima koji se ''preraspodeljuju'', kao i odredjuje principe preraspodele. Funkcionalnost ovoga modela drustva na duzi period je u najmanju ruku problematicna.

Fenomen krimi-tranzicije ima nekoliko vidova funkcionalnosti

1) ekonomsku funkcionalnost ( zaposljavanje onih delova stanovnistva koji su izgubli posao, supstitucija roba kojih nema na trzistu ili koja nije dostupna osiromasenom stanovnistvu);

2) politicku funkcionalnost: ( a) legitmizacija novog socio- ekonomskog sistema : '' krade narod krade i vlast '' b) produkcija zavisnosti drustva od strane drzave koja je drugi naziv za vladajucu grupaciju koja tako ima totalnu kontrolu nad politickim i ekonomskim procesima

3) kulturna funkcionalnost se ogleda u stvaranju novog vrednosnog sistema i novog poimanja pojma drustvenosti, individualnosti, gde individualnost postaje karakterisana stavom da se za sopstveno mora sam izboriti sto za posledicu ima rasta egoizma a istovremeno dolazi do razvoja kriminaliziranog vrednosnog sistema ( vrednosti, idoli, stilovi zivota )

Osnoni princip funkcionalnosti modela se postize tako sto sistem ide ka zatvaranju i redukovanju razmene sa okruzenjem, i tako postize da oni nosioci politicke i ekonomske moci ocuvaju dominantan polozaj i da time ocuvaju mehanizam koptiranja i dominacije jer ne postoje uslovi za razvijanje alternative. Paradoksalno je to da i pored toga sto dolazi do smanjenja ekonomske moci i pogorsavanja privredne situacije, vladajuca grupacija ostaje i dalje onaj akter koji moze najvise da ponudi stanovnistvu koje usled sociokulturnih obrazaca koje ima ne trazi puno.

Ovom fenomenu se moze prici i sa druge polazne tacke. Postavlja se, naime, pitanje da li postoji mogucnost za drugi nacin tranzicije drustva, kada se uzmu u razmatranje sociokulturno nasledje, politicka kultura, odsustvo tradicije pravne drzave itd. Za kvalitativnu tranziciju potreban je gradjanin koji je sposoban za akciju, koji zna sta hoce i kako da to ostavri, svestan da je on subjekt sopstvene egzistencije. Nije potrebno prezentirati nalaze niz socioantropoloskih i sociopsiholoskih studija pa da se utvrdi pasivizam, zivot niskih ciljeva, spremnost na autarhiju i autoritarnost. Jedna od novih nauka, mada je neki nazivaju projektom, politicka antropologija bi nam odgonetnula veliki deo istine ili bi nam bar pokazala put traganja. Tradicionalna drustva imaju piramidalno-oligarhijsku strukturu moci, mesijanske lidere koji su nekada ovozemaljski prikazi onostranih bozanstava, gerontokratske i srodnicke determinatne drustvene stratifikacije, postojenje drustvenih grupa i zajednica koje zive paralelno i ne komuniciraju medjusobno postajuci drustvene oaze samo za svoje pripadnike. Predhodno receno se sa velikom slobodom, moze primeniti na Srbiju ’90-tih godina. Da bi se takva jedan drustvena struktura formirala i odrzavala bilo je potrebno resursa a kapital i informacija su im bili vec "u dzepu". Tako imamo tradicionalne drustvene strukture koje dobijaju ovovremenu funkcionalnost. Drzava sprecava procese diferencijacije unutar vladajuce grupacije, pojacava krimiprocese, process koptiranja i produkcije zavisnosti. Centralizacija kapitala i informacija se pojacava, mogucnost manipulacije putem medija se pojacava, a raste tendencija separacije na perifernim delovima drustva, ili njihova pasivizacija. Sve to stvara latentnu konfliktnost koja moze da nekontrolisano da eksplodira.

Ovom fenomenu bi se moglo prici I sa druge strane koja bi se zasnovala na tezi da ocevi politicku moc stvaraju i odrzavaju da bi deca dobila i ocuvala ekonomsku. Politicki sistem koji se olicava u diktaturi, nije trajno stanje vec prelazno i kao takav sistem on ima funkciju da stvori pretpostavke za nesto sto ce nastati nakon njega. Diktature nastaju posle razdoblja ekonomske I politicke anarhije, neuspele drustvene promene. Najbolji primer je Napoleonova diktatura koja je nastala kao posledica neuspeha institucionalizacije vrednosti velike Francuske revolucije pa je on vrednosti morao da na bajonetu siri Evropom. Neki autori su dolazak Hitlera na vlast 1933. pokusavali da razumeju kao posledicu i reakciju na stanje u Nemackoj u postversajskom periodu.

Ako bi smo se sada vratili na socioloski nivo analize, ne bi nam trebalo puno da konstatujemo da trenutni politicki, ekonomski i kulturni sistem srbijanskog drustva se moze definisati Veberovom definicijom politickog kapitalizma. Naime Veber smatra da postojanje institucija kapitalizma (trziste, novac, bankarski sistem, robnonovcana ramena ) datira od pre 14.veka kada se pojavljuje kapitalizam onakav kakvog mi danas poznajemo. Za razliki od takvog kapitalizma rimski kapitalizam nije imao racionalnu akciju, posedovanje materijanih bogastava je bilo definisano polozajem u vladajucoj nomenklaturi i saradnjom sa njom tj. dobijanjem koncesija od nje. Postojanje saveza ekonomske i politicke elite stvarao se monopol koji nije mogao da obezbedi kontinuiran drustveni razvitak.

Nakon ‘’ petooktobarske graðanske revolucije u Srbiji ’’, postoje tri faktora koja ce kreirati drustveni, politicki I ekonomski razvoj. To su:

1. sudbina i polozaj Miloseviceve zaostavstine/ nasleða, koje se sastoji od

o nacionalkomunisitcke ideologije ( etatizam i korporativizam u ekonomiji, ideoloska monolitnost, rigidni nacionalizam, negativan stav prema Zapadu )

o ekonomske elite koja je nastala tokom krimi-tranzicije

o kulturnog modela koji je nastao kao posledica krimi-tranzicije

Nasleðe Milosevicevog nacionalkomunizma ostaje realna alternativa srbijanskom drustvu, ukoliko tranzicioni procesi ne zazive i opravdaju ocekivanja graðana. Ovome treba dodati i pitanje statusa Kosova. Milosevicevo nasleðe se ne moze unistiti ali se moze marginalizovati i uciniti nefunkcionalnim.

2. uspostavljanje drustvenog saveza srednje klase i mobilizatorske elite olicene u DOS-u, uz uspostavljenje koncepta gradjanskog drustva

Nakon velikih drustvenih promena mozda je najbitnije uspostaviti drustveni konsenzus o karakteru buduceg drustva. Da bi taj konsenzus imao svoju utemeljenost potrebna je drustvena podrska samih drustvenih subjekata, koji ce biti garanti takvog jednog konsenzusa. Smatram da je srednja klasa, koja je bila nosilac protesta i promena uz veliki angazman mladih koji su buduca srednja klasa, zajedno sa mobilizatorskom elitom cine upravo garante novog konsenzusa a to je konsenzus o graðanskom drustvu u Srbiji. Ova koalicija je savez koji treba da postoji samo u periodu tranzicije.

3. geopoliticka uloga nove Srbije prevashodno na Balkanu.

 

Home

Copyright© 1999-2001  Vatroslav Vekaric