Interesovanje Zapada za zbivanja na jugoistoku Evrope
tokom devedesetih znacajno je povecano u odnosu na interesovanje koje je za
taj isti region vladalo u periodu hladnog rata. Danasnja zainteresovanost za
ovo podrucje posledica je zbivanja koja su, u okviru prilagodjavanja
evropskih odnosa post-bipolarnom periodu, dovela do znacajnih drustvenih,
ekonomskih, politickih, vojnih i drugih prestrojavanja u zemljama koje tom
podrucju pripadaju. Poseban podsticaj interesovanju najuticajnijih zemalja (znaci,
zapadnoevropskih drzava i SAD), kao i njihovom neposrednom ukljucivanju u
dogadjaje u regionu, dala je jugoslovenska kriza. Naime, sem potrebe i
interesa da na izvestan nacin kanalisu proces tranzicije na celokupnom
prostoru bivsih socijalistickih evropskih drzava, jugoslovenska kriza
postavila je zemlje Zapada pred dodatni zadatak u srcu Balkana - da smiruju
konflikt koji je pretio da se prelije i van teritorije prethodne Jugoslavije,
a cije posledice su i same osetile. Posledice eskalacije sukoba na
teritoriji prethodne Jugoslavije najneposrednije su se osecale u susednim
zemljama, stvarajuci od citavog regiona politicki vrlo nestabilnu oblast.
Time je i ukupan proces tranzicije u ovom delu Evrope u velikoj meri bio
ugrozen, i svakako usporen, pa je i usled toga Zapad ispoljio interes da se
sukobi u regionu stave pod kontrolu i smire.
Pocev od prvih dana jugoslovenske krize, na pocetku
devedesetih, kada se radilo o politickim previranjima i nesuglasicama medju
republickim rukovodstvima prethodne Jugoslavije, pa preko rata u Hrvatskoj,
potom u Bosni i Hercegovini, i najzad do krize izazvane problemom statusa
albanskog stanovnistvu na Kosovu i Metohiji, zapadnoevropske drzave i SAD
bile su prisutne i neposredno su uticale na tok zbivanja. Njihov angazman
podrazumevao je diplomatske, politicke, ekonomske, i na kraju i vojne akcije
ciji je cilj bio da se utice na ishod dogadjaja. Interes Zapada za dogadjaje
u regionu postajao je sve izrazeniji, sirio se obim njegovog angazovanja,
umnozavale su se inicijative za resavanje problema, povecavao se broj
zainteresovanih za ucesce u tim akcijama. Jedan broj inicijativa postepeno
se izdvojio kao pragmaticniji i uspesniji, sto se ponajpre ilustruje brojem
drzava i organizacija koje im pruzaju podrsku i spremne su da finansijski u
njima ucestvuju. Osnovna karakteristika tih inicijativa je da se kroz
ekonomske mehanizme, ali u odredjenim politickim okvirima, trazi
prilagodjavanje ukupnih drustveno-ekonomskih, socijalnih, politickih i
vojnih prilika onome sto se na tim poljima odvija u najvecem broju evropskih
drzava.
Evropska unija u svojim odnosima sa zemljama koje nisu
njene clanice generalno veoma veliku podrsku pruza razlicitim formama
regionalnog okupljanja i saradnje, kao sto je naprimer njena posebna
strategija saradnje sa mediteranskim zemljama (kao sto je razradjeno
dokumentom iz Barcelone). To je posebno vidljivo na primeru bivsih evropskih
socijalistickih zemalja, koje Evropska unije podstice da na regionalnom
nivou izgrade mehanizme koji ce im olaksati priblizavanje procesima i
standardima zapadnoevropskih privreda - pomenimo Centralnoevropsku
inicijativu (jedan od najuspesnijih okvira privredne saradnje), zatim
projekat balticke saradnje, i tome slicno. Saradnja u regionalnim okvirima
danas je generalno prisutna kao trend u medjunarodnim odnosima.
Medjutim, podrucje Balkana je ranije uglavnom ostajalo po
strani u izradi takvih strategijskih pristupa. Zbivanja na teritoriji
prethodne Jugoslavije, a posebno rat u Bosni i Hercegovini i sukob naKosovu
i Metohiji tokom 1998. i 1999, podstakle su zemlje Zapada da pristupe izradi
celovitijih programa i za ovaj region. Imajuci u vidu negativne konotacije
vezane za Balkan usled istorijske tradicije medjusobnih sukobljavanja
balkanskih zemalja, koja je neke zemlje u regionu navela da se odricu cak i
svoje geografske pripadnosti, u poslednje vreme se uglavnom ne govori o
Balkanu, vec o podrucju Jugoistocne Evrope. Time se na jedan pragmatican
nacin ostavljaju po strani politicka etiketiranja geografskog polozaja, a u
odredjenom smislu se i geografski siri oblast koja se u planovima Zapada za
ekonomsku pomoc i politicku podrsku posmatra kao celina. Ipak, u fokusu
incijativa koje se bave Jugoistocnom Evropom su drzave koje su nastale na
teritoriji prethodne Jugoslavije, uz ukljucivanje i Albanije.
Podsticaji za inicijative dolazile su odvojeno iz Zapadne
Evrope (kao sto je Roajamonska inicijativa iz 1995, koja kasnije nije sire
razradjena, ili tzv Regionalni pristup iz 1996. na koji je stavljeno teziste)
i SAD (koje su pokrenule program SECI); odvojeni nastup prema regionu
Jugoistocne Evrope bio je uslovljen time sto u to vreme jos uvek nije bio
uocljiv, niti definisan, njihov zajednicki interes prema zemljama regiona.
Medjutim, to nije dovodilo u pitanje samu strategiju koja je pocivala na
unapredjivanju ekonomske situacije kao osnovi za dalje kontakte zemalja u
regionu i Zapada. Regionalni pristup EU i SECI, treba napomenuti, ekonomski
nisu medjusobno suprotstavljeni, a to sto su pokrenuti sa razlicitih
politickih pozicija (Regionalni pristup u funkciji jacanja Evropske unije,
SECI u funkciji americke politike u Evropi) vise se tice medjusobnih odnosa
SAD i Zapadne Evrope, a manje samih balkanskih, odnosno zemalja jugoistocne
Evrope.
Zbivanja na Kosovu i Metohiji i povodom njih, posebno
nakon okoncanja agresije NATO-a juna 1999, ceo region su stavili ponovo u
fokus Zapada. U vreme dok je predsedavala Evropskom unijom (januar-juni
1999), Nemacka je pokrenula akciju za prihvatanje Pakta stabilnosti
Jugoistocne Evrope, kao programa preko koga bi kljucni medjunarodni akteri
na sirokoj osnovi organizovali saradnju sa zemljama regiona i kanalisali
privredne i druge tokove. Ocigledno je da je svest o opasnostima koje
predstavlja nestabilni Balkan postala sire prisutna - Pakt je usvojen 10.
juna 1999, na sastanku koji je okupio sirok krug ministara inostranih
poslova: Evropske unije, SAD, Albanije, Bosne i Hercegovine, Bugarske,
Hrvatske, Rumunije, Rusije, Slovenije, Makedonije, Turske, Kanade, Japana,
kao i predstavnika niza medjunarodnih organizacija (UN; OEBS-a, UNHCR,
NATO-a, OECD, Medjunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Evropske
investicione banke, SECI itd).
Pakt polazi od Regionalnog pristupa usvojenog 1996.
godine i svrha mu je da ojaca proces stabilizacije zemalja u regionu kako bi
se ceo region postepeno integrisao u evropske tokove. U tom cilju ce se kroz
ekonomsku i drugu saradnju raditi na unapredjenju mira i demokratije,
postovanju ljudskih prava, na ekonomskoj obnovi i jacanju bezbednosti. Iako
je pokrenut u Evropi, svoju punu podrsku dale su mu kako SAD, tako i zemlje
van regiona i sve relevantne medjunarodne organizacije koje su vec
angazovane u regionu po razlicitim osnovama, sto sve zajedno ovoj
inicijativi daje posebnu tezinu.
Objektivno posmatrano, pristup Jugoistocnoj Evropi ovim
dokumentom nije sustinski izmenjen u svojim osnovama. Medjutim, u njemu se
polazi od obuhvatnog sagledavanja ukupne situacije u regionu i postavlja se
sirok zadatak obnove ne samo u privrednom, vec i u drustvenom i
institucionalnom smislu, sto je slozeniji zadatak od onog koji je resavan
Marsalovim planom obnove Evrope posle Drugog svetskog rata, sa kojim se
inace Pakt cesto poredi. Ta obuhvatnost u pristupu u odredjenom smislu
predstavlja novi elemenat strategije Zapada prema regionu Jugoistocne Evrope.
Ovakvo angazovanje Zapada na ovom prostoru odraz je s
jedne strane vec pomenute cinjenice da je sve prisutnija svest o
neraskidovosti uzajamnih uticaja zbivanja na Balkanu i drugim delovima
Evrope, i s druge, cinjenice da je podrucje Jugoistocne Evrope, a posebno
zapadnog Balkana, danas veoma interesantno za zemlje sa razvijenim
privredama. Taj interes je posebno izrazen kod zapadnoevropskih zemalja koje
su i iz geografskih razloga zaista blisko povezane sa regionom. Pojedine
medju njima tradicionalno su bile prisutne na ovom prostoru, kako politicki,
tako i ekonomski. Iako Balkan ostaje podrucje na kome su se susretali i
medjusobno granicili Istok i Zapad, danas se sve vise istice da je ovo
podrucje integralni deo evropskog prostora i takodje se istice kako bez
njegove stabilnosti ne moze biti govora o stvarnoj stabilnosti i bezbednosti
Evrope. S tim u vezi, istice se i odgovornost Evrope da pomogne procesu
politicke, pravne i ekonomske integracije balkanskih zemalja (odnosno
zemalja Jugoistocne Evrope) u evropske tokove. Interes Evrope (i SAD) da
zbivanja u regionu stave pod kontrolu sasvim neposredno je motivisan
politickim i ekonomskim razlozima: nestabilnost podstice migracije, a
Zapadna Evropa tesko savladava taj migratorni pritisak; ekonomski razvoj
doprinece politickoj i drustvenoj stabilnosti zemalja u podrucju koje nisu
jos uvek sve krenule cvrsto putem tranzicije; ekonomski razvoj otvara
prostor za profitabilne investicije; stabilizacija podrucja otvorice
perpsektive sirenja jednog novog trzista.
U okviru globalne strategije nastupa prema podrucju
Balkana i jugoistocne Evrope, neke zemlje ispoljavaju vecu zainteresovanost.
To je odraz ranijih razvijenih veza tih zemalja i zemalja u regionu, i
njihove zainteresovanosti da te, pre svega privredne, veze obnove i dalje
razviju - posebno s obzirom na pomenutu perspektivu za investiranje i
prisustvo na jednom perspektivnom trzistu. U tom kontekstu treba pomenuti
pre svega Nemacku, Italiju, ali i Grcku koja kao jedina zemlja-clanica
Evropske unije u regionu ima posebne mogucnosti.
U svakom slucaju, Evropska unije je do sada dala najvecu
pomoc zemljama regiona. Svoj nastup prema Jugoistocnoj Evropi ona ovim
Paktom stabilnosti samo dalje razradjuje polazeci od pomenutog Regionalnog
pristupa, a i sam Pakt predstavljace deo Zajednicke strategije prema
zapadnom Balkanu koja treba da bude formulisana do kraja 1999. godine.
U Paktu ucestvuje veliki broj drzava i medjunarodnih
organizacija, i prakticno njegovim okvirom su obuhvaceni kako donatori, tako
i primaoci pomoci. I za zemlje koje treba da organizuju plan na kome je Pakt
zasnovan poseban problem predstavlja cinjenica da SR Jugoslavija nije bila
zvanicno prisutna ni u pripremama, ni u usvajanju ovog dokumenta (sem
predstavnika Crne Gore u statusu gosta, kao i bivseg guvernera narodne banke
Jugoslavije, Dragoslava Avramovica, takodje u statusu gosta). Odsutnost
Jugoslavije uzrokovana je njenim ukupnim polozajem u evropskim i
medjunarodnim odnosima. Medjutim, u svim fazama razgovora o projektovanju i
primeni Pakta stabilnosti, uvek se isticalo kako bez ukljucivanja i
jugoslovenskog prostora u procese koji ce biti organizovani prakticno nema
stabilizacije regiona niti je moguce orgnizovati sustinsku ekonomsku
saradnju.
Septembar 1999
