George Soros
KAKO OHRABRITI BALKAN?
Evropska unija bi trebalo da iskoristiti perspektive
opsteevropske integracije kao nacin za podrsku integracije na regionalnom
nivou. Podrucje na koje bi se odnosio taj plan obuhvatalo bi Bugarsku,
Hrvatsku, Albaniju, Srbiju, Bosnu, Makedoniju, Crnu Goru i Kosovo, dok je
moguce ucesce i Rumunije i Moldavije.
Bilo kakvo privlacno rešenje ovog rebusa crtanjem novih
granica ili osnivanjem novih entiteta, ne može se rešavati iz optike
državnog suvereniteta. Tradicionalno rješenje bi probleme na Balkanu samo
produbljivalo. Potreban je novi pristup.
Srbija se polako penje s dna propasti. Uspešnim i mirnim
svrgavanjem tiranina, krenuo je proces opstenarodne obnove. Ipak još ima
pred sobom dugački put. Opozicija je nasledila bankrotiranu zemlju i
poluraspadnute institucije.
Gradjani, razočarani nastavljenim i povećavanim
siromaštvom i izolacijom, počeli su da se pitaju što se s njihovom
zemljom i u njihovoj zemlji, u posljednjih deset godina dogodilo. Ljudi
pitaju za zločine koje je napravio Miloševićev režim njima,
Srbima. Moraju se početi suocavati i sa zločinima koji su bili
počinjeni nad drugima, u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu. Kad taj proces
krene, mnogi problemi koji danas izgledaju nesavladivi, rešiće se
mnogo lakše. Izbor Koštunice za predsjednika Jugoslavije je nesavršena
revolucija: mnogi iz stare garde još uvijek sede u svojim foteljama.
Pogonsku snagu, čijim impulsom je svrgnut Milošević, potrebno je
sačuvati. Milošević je bio svrgnut s verovanjem da će biti
kraj s izolacijom Srbije.
Pad Slobodana Miloševića nije rešio probleme na
Balkanu. Zapravo obrnuto, ovi problemi su još znatniji. Jugoslavija se
razdrobila, ali raspad još nije na kraju. Iako su izabrali Vojislava
Koštunicu za predsednika Jugoslavije, njegov mandat proističe jedino
iz srbijanske podrske. Crna Gora, partner i podređena Srbiji u
jugoslavenskoj Federaciji, većinom je bojkotiovala izbore, a kosovski
Albanci su ih ignorisali.
Uprkos tome, Jugoslaviju su nedavno primili u UN. Mnogo
problema uz to ostaje nerešeno: na primer odnosi između Srbije i Crne
Gore ili status Kosova (ne pominjući pokrajinu Vojvodinu na severu
Srbije). Bilo kakvo rešenje, bilo kakav predlog za promenu, stvoriće
novi konflikt zbog zahteva za suverenitetom.
Evropska unija bi mogla da funkcionise kao magnet koji
spaja celu Evropu, a time i pojedine zemlje regije. Ovo mišljenje se
sviđa građanima regije, ali zavisi samo o EU-u hoće li se
ostvariti.
Nakon napada snaga NATO-a na Kosovo, evropski vodeći
predstavnici su ovaj pristup napravili jednim od stubova vizije EU-a za
Balkan koja je potvrdjena Paktom o stabilnosti potpisanim na Sarajevskom
samitu u julu 1999. godine. Pakt stabilnosti je ipak samo ljuska koju treba
ispuniti nekim sadržajem. Odgovarajuće vreme za to je zagrebačka
konferencija koju je 24. novembra sazvala Francuska kao predsedavajuća
zemlja EU-a. Evropska unija bi trebalo da balkanskim zemljama predloži
sledeći program u tri tačke:
1. Do godine dana uvesti carinsku uniju s prvenstvom
pristupa na tržište EU-a. Kao model se može upotrebiti postojeća
carinska unija između EU-a i Turske. Ako sve ove zemlje budu ostvarile
ugovor s EU-om, na celom Balkanu će odmah automatski postojati slobodna
trgovina.
Usprkos tome, EU bi trebao da da signal i jednostrano otvori svoje granice
za robu koja se uvozi s Balkana. Interese Evropske unije to neće
ugroziti, zato što zemlje na koje bi se ova mera odnosila nemaju danas na
tržištu EU-a zajedno više od 1 posto.
2. Do dve godine uvesti regionalni porez na dodatnu
vrednost koja bi nadoknadila izgubljene doprinose iz carine. Razlike u
indirektnim porezima, gde pripada na primjer PDV, jedna su od prepreka
razvojne trgovine. Potrebno ih je ujediniti u celoj regiji. Regionalna
visina poreza na dodatnu vrednost verovatno će morati da se poveća,
i to u slučaju da za kompenzaciju gubitka u doprinosima iz carine, koje
će biti posljedica carinske unije, neće biti dovoljno za troškove.
3. Postepeno u toku tri godine ponuditi zainteresovanim
zemljama privremenu budzetsku podrsku koja će potpadati pod nadzor EU-a
nad budzetskim troškovima. Budući da dobitak iz regionalnog PDH
neće biti trenutan, EU bi trebalo za prelazno vreme da ponudi
finansijsku pomoć. Područje na koje bi se odnosio taj plan,
sadržavao bi Bugarsku, Hrvatsku i Albaniju, Srbiju, Bosnu, Makedoniju, Crnu
Goru i Kosovo. Moguće je ucesce I Rumunije i Moldavije.
Bugarska i Hrvatska bi se mogle navesti na ucesce uz pretpostavku da to ne
bi postalo prepreka za njihove kandidature za članstvo u EU-u. Visina
budzetske podrske ovisila bi od stanja pojedinih zemalja. (Na primer,
Bugarska ne bi trebala kompenzaciju jer je u velikoj neri već sama
snizila carinske tarife.)
U uporedbi s troškovima za vojne i mirovne operacije,
radi se o smešno niskim iznosima. Prema mojoj proceni, u prvoj godini bi
dovoljno bilo 750 miliona evra, u drugoj godini 500 miliona i u trećoj
godini 250 miliona eura. (Ako bi u njima sudjelovala i Rumunjska i Moldavija,
ove bi brojke bile malo više.)
Ovi brojevi ulaze u okvir obećanja koje je već
Evropska unija izrazila u vezi sa Paktom stabilnosti. Osim toga, ne bi
trebal da bude problem ni njihovo prilagodjavanje berlinskom dogovoru o
budzetu Evropske unije za razdoblje između 2000. i 2005. godine, dok
će države clanice EU-a biti saglasne sa prebacivanjem neostvarenih
troškova.
Budzetska podrska u kontekstu carinske unije bila bi
sigurno delotvorniji metod raspolaganja finansijskim sredstvima EU-a nego
bilo kakav drugi, tradicionalniji postupak.
Ovaj program u tri točke mogao bi da postane baza za
privredno oživljavanje regije. Uklonio bi dva izuzetno znacajna izvora
korupcije i neproduktivnosti: carinski urede i zloupotrebu državnoga novca
uopste. Stvorilo bi se trgovinsko područje koje bi bilo dovoljno veliko
da bi moglo da generira lokalne i spoljne investicije.
Nemačka marka danas na Balkanu funkcionise zapravo
kao zajednička valuta. Sve zabrane vezane uz njezino korišcenje
trebalo bi da budu uklonjene, u smislu trgovine i investicija, kako bi
granice izgubile svoju vrednost. Bolji privredni izgledi i jačanje
institucija bi tako imali pozitivan uticaj na političku klimu u celoj
regiji jugoistočne Evrope. Zavisi od Evrope hoće li ispuniti svoje
obećanje.
